Bajaga i Instruktori, koji su aktivni trideseti tri godine nisu značajni samo za teritoriju bivše Jugoslavije. Svoje slušaoce imaju širom sveta i lično me prijatno iznenadilo, da osim drugih velikih evropskih gradova, znaju napuniti i klub u Pragu. Odmah do omiljenog kluba Lucerna Music Bar je u jednoj kafani, par sati pre koncerta već sedeo ceo bend uključujući ministra za rock´n´roll Bajagu. Imali smo izuzetnu priliku da popričamo ne samo o planovima za novi album ali smo isto prošli neverovatne doživljaje iz istorije.
Ceo audio interview:
Ako sam ja dobro shvatio stare izvore, Vi ste bili prvi put u Pragu već osamdeset pete godine na međunarodnom festivalu. Kako je to bila tada, kad smo još bili duboko pod komunizmom?
Tako je. To je bilo totalno drugačije. I to je bilo zahvaljujući tome, što smo u Jugoslaviji sarađivali sa firmom Adria, koja se u bavila organizacijom luna parkova i cirkusa. Imali su veze sa nekom češkom firmom, koja se isto time bavila i rekli su nam: „Hajde, bilo bi vam interesantno!“ Mi tad u to vreme nismo skoro uopšte svirali u inostranstvu, jer smo imalo pomaltene dvesta koncerata godišnje u bivšoj Jugi. U inostranstvu tipa London smo išli samo da kupujemo instrumente i to, ali nismo svirali. Znači to je bila jedna od prvih svirki u inostranstvu. Bilo je onako, kako da ti kažem, kao sportska sala, sedišta, stolice i svi su sedeli. Niko nije znao za nas, što nam nije bilo prvi put da dođemo negde i niko ne zna za nas, ali na kraju smo napravili baš dobru atmosferu. Bilo je nešto malo naših, ali ukupno je bilo par hiljada ljudi, jer tamo nismo samo mi svirali. Bilo je pet, šest bendova iz raznih zemalja iz istočnog bloka, gde su radile te firme sa cirkusima. Onda drugi put kad smo svirali, isto nam je Vesa (Veso Đorem – Luka Lu Restoran Prag) radio i napravili smo ovde koncert u jednom pravom klubu. Ne sećam se sad kako se zvao. Posle toga smo jednom svirali u dikoteci Radost. To je bilo pre možda jedno pet godina i to je bio poslednji put da smo svirali u Pragu i evo sada. Znači ja mislim, da nam je ovo ukupno četvrti put.
Na Vašem sajtu sam primetio samo današnji koncert. Da li je ovo specijalna svirka, zato što ne spominjete online ništa o narednim i prethodnim mesecima…
Ne, ne, puno smo svirali, ali pominjemo aktivnosti samo tamo gde sviramo. Recimo, kad krenemo od novembra, svirali smo u Budimpešti, Beču, onda smo svirali u Zagrebu, Skoplju i Kranju u Sloveniji. Novu godinu smo svirali u Beogradu na Trgu za vreme gradskog dočeka. Onda sutradan za prvi januar smo svirali u Baru, u Crnoj Gori. Ovaj koncert za Prag je bio dogovoren još tamo negde od septembra. Dogovarali smo se tada sa Vesom, da vidimo, kad će biti pravi trenutak, i onda je on rekao januar. U januaru i februaru inače nećemo raditi koncerte, ali ovaj je bio ranije dogovoren, zato što je Prag i zato što prosto volimo da dodjemo. Uz to hoću da radim novi album, jer je inače u zimskom periodu malo mrtva sezona. Mislim, mogli bi da napravimo da bude živa, ali puno smo svirali prošle godine, ja mislim oko pedeset koncerata pa je to sasvim dovoljno. Zadnje tri godine smo baš puno koncerata odsvirali, tako da sam ja sad u fazonu, da bi voleo malo mira, jer ne mogu uraditi album, ako nonstop sviram. Tako da sam već neke pesme napravio i sad je plan da se radi album.
Novi album
Znači deseti album u planu, fino…
Pa eto, to nije bogami deseti. Ja u suštini ne znam. Kad sam ja računao u jednom trenutku, to je bilo trinaest, ali valjda i sa onim kompilacijama i živim albumima. Odavno više ne brojim. Znam da je prvi bio osamdeset četvrte i poslednji je bio pre tri godine, u suštini sad će četiri za Daljina, dim i prašina (2012!). Tako da je sad već vreme. Nisam siguran da li ćemo uraditi čitav album ili možda neki maxi singl.
Neki EP, jel da?
Da, zato što je prosto sad takvo vreme, da je internet i sve ostalo toliko smanjilo prodaju, da se nekad ni ne isplati. Sa druge strane, opet ja sam ono stara škola, pa voleo bih da napravim nešto fizičko.
Baš bih voleo da napravim novi album
Desilo mi se sad, da su moji roditelji putovali iz Ostrave za Varaždin na koncert Gibonnija i na putu su kupili neke nove CD-ove i preko mog kolege sa posla pokupili najveće hitove Stjepana Jeršeka Štefa, kojeg jako voli moja baka. Kolega je jedva našao radnju gde se to može kupiti. Još gore je bilo na granicama, gde je sve te CD-ove pregledao policajac i rekao je: „Zašto to kupujete, zašto ne skidate?“ Dotle je stigao taj nivo skidanja, da i policajci nisu protiv piraterije…
Jednom sam bio slučajno gost na nekom radiju i video sam kako puštaju Stairway to Heaven od Led Zeppelin. I ja čujem da su sekli ceo srednji deo i kažem: „E, fali vam ovde srednji deo.“ I ovaj kaže da ne, jer je originalna ploča. Znači takvo je vreme, da ljudi nemaju živaca da saslušaju pesmu koja ima pet i po minuta, nego naprave od nje tri i po. Sad mi je smešno, da ovi klinci nisu ni čuli, da ima. Nisu mogli da veruju, pa sam im doneo da čuju. Sad je znaš prosto brzo vreme i ljudi nemaju živaca ni za šta. Moraš sve kratko. Pa i na internetu uglavnom ljudi čitaju naslove i gledaju slike, jebiga. Retko ko ulazi u ono ispod. Ali opet šta znam. Videću kako me ponese, jer bih baš voleo da napravim album.
Srećno onda, ali nemojte da odustajete od te ideje, jer ja znam dosta članova mlađe generacije, koji su glumci, muzičari, umetnici, pisci, novinari i imaju svom srećom dosta takvih koji vole progresivnu muziku i ima te dece, koja vole saslušati i one pesme od petnaest minuta. Ipak, kakva dolazi publika, kad svirate van bivše Jugoslavije? Recimo, pre neki dan sam pokupio neke novine u Pragu i vidim, da tog dana dolazi Kusturica iz Beograda u Prag na par sati, da potpiše svoju novu knjigu. Da vam kažem, nije bilo Čeha u toj knjižari.
Na našim koncertima naravno dolaze ljudi, da kažem 70% sigurno ex-YU i ljudi koji razumeju jezik. Pa, jedno 30%, zavisno od zemlje, gde ima dosta ljudi iz mešovitih brakova ili prijatelja. Na našem zvaničnom Facebook profilu vidim da nam se dosta javljaju i Česi, Rumuni ili Poljaci. U Poljskoj sam imao baš jedan veliki hit sa ovim Maciejom Maleńczukom. Poslednji put kada sam gledao ima preko dvadeset miliona pregleda na YouTubu.
Global Yugo
Ipak Poljaci su stara škola…
Pa, stara škola i mnogo ih ima jebote. Tako, da volimo putovati i svirali smo za poslednjih dvanaest godina na svim kontinentima osim Južne Amerike. Recimo u Australiji sam svirao sedam puta, U Americi i Kanadi isto šest, sedam puta, ove evropske zemlje da ne govorim. Bili smo u Almati u Kazahstanu, Gaborone u Botsvani…
Dubaji?
U Dubajiu nisam svirao. Trebali smo da sviramo, ali smo leteli više puta preko. Tamo ima puno naših, ali nismo još uspeli. Osim toga smo svirali u Južnoj Africi i Zimbabveu – Harare. Tako da je ostala samo još Južna Amerika. I nadam se, da ćemo da napravimo jedan koncert tamo, makar ono bezveze, da se precrta kontinet.
Sećam se, da mi je jednom Bregović pričao, da je tamo svirao i našao na ulici dva momka, jedan u dresu Crvene Zvezde i drugi Partizana. Nećemo sad o Beču, gde je jedna baš srpska ulica, ali kako je u Kanadi i Americi? Isto 70/30 odnos procenata publike ?
Jeste, samo što nama dolaze svi ex-YU. Uz to pazimo gde sviramo. Muzičari narodne muzike, koji sviraju mnogo više od nas po inostranstvu, baš za gastrobajtere, uvek sviraju u industrijskim zonama. Znaš ono, industrijska zona Prag, Berlin pa ne možeš ni da nadješ koliko je daleko. I mi smo probali tamo, gde oni sviraju, ali nama nije publika dolazila. Prosto kreneš da vidiš, gde dolaze naši ljudi, jer to nam je publika. Ali to nisu ti ljudi koji nas vole da slušaju. Shvatili smo da moramo da sviramo u centru grada, jer neće oni da idu na ta mesta. Ti si bio u Beogradu, pa naši ljudi više vole da idu u SKC ili Dom Omladine. Jednostavno da je u centru kao Lucerna. Ovo je idealno. Tako smo u Beču svirali isto u centru i razvalili. U Sidneju, centru, razvalili. Tamo gde sviraju narodnjaci, ne! Prosto je druga fora.
I naravno nema te situacije, da vam neko lupi sto evra na čelo kao Džeju ili Đaniju…
Ne, ne, ne! Da ti još kažem, ako je dalje, idemo avionom. Ako je bliže, idemo kombijem. Recimo ovde smo došli kombijem i doneli deo svoje opreme. Ovde sviraju muzičari tipa Sting i ljudi su navinkuti da ti njima pošalješ rajder listu. Nama su jednostavno potrebni drugi uslovi nego ovima turbo folk i to. Njima treba playback i prostorija, diskoteke. To smo trebali shvatiti i zato poslednjih deset godina radimo baš na dobrim mesta. Iz velikih evropskih gradova smo bili u Londonu, Parizu, Berlinu, Beču, Budimpešti i evo Prag.
Nazad na početak
Ipak je to kako kažete pametna muzika, gde sam uvek ocenio kvalitet tekstova, isto to znaju Česi i Poljaci zbog prethodnog režima i protest folk pevača. Zato me interesuje vaš background u vezi sa tekstovima. Morali ste sigurno biti dobri u školi i još bolji sa pisanjem poema za devojčice…
Ja sam vrlo rano počeo da pišem pesme za muziku. Znači nisam nikad pisao onu klasičnu poeziju, nego sam počeo da sviram gitaru recimo u osmom razredu osnovne škole i onda čim sam naučio malo da sviram, napravio sam dve pesme sa tekstom. Glupi su tekstovi, ali znaš za prve, jednostavno bude tako. Onda sam krenuo da se više bavim svrikom, svirkom, svirkom. I kad sam bio četvrti razred gimnazije, moj prijatelj pokojni Rajko Kojić me pozvao na audiciju za gitaristu Riblje Čorbe. Ja sam tad svirao bas gitaru ali sam znao da sviram i gitaru i on nije bio zadovoljan kakvi su mu dolazili gitaristi. I on kaže: „Ti bi bolje svirao od njih. Hajde da nađemo neku gitaru,“ i ja dođem i prime me. U Čorbi je bio Bora, koji je pisao tekstove i mogu da kažem, da sam tu dosta stvari naučio od njega. Recimo na prvom albumu Ribije Čorbe sam na slici ali nisam svirao, jer oni su već snimili album. Pa sam ja došao u bend i samo se slikao. Ali već na drugom albumu Riblje Čorbe sam radio tri muzike na Borine tekstove. To su bile pesme: Dva dinara druže, Evo ti za taxi i Nemoj srećo, nemoj danas. I sve tri su bile hitovi. Onda sam redovno od drugog albuma uvek radio po jednu, dve, tri pesme na albumu Riblje Čorbe. Onda sam već na ovom poslednjem albumu što sam radio sa Čorbom imao i tekst svoj, što je stvarno veliki kompliment, imati tekst na Borinoj ploči, jer Bora je jedan od najboljih tekstopisaca kod nas. Tu sam imao Ja sam se ložio na tebe i Kad hodaš. To je bio i moj tekst i muzika. I onda sam napustio Čorbu, to je sad hajde, da ne pričamo o tome…
Jednostavno umetničke potrebe…
Da! U tom trenutku je bilo još malo drugačije, jer ja nisam otišao na neku svirku, pa su oni mene kao izbacili iz benda, pa ovo ono. Posle smo se mi vrlo brzo pomirili.
Primetio sam da ste vremenom dosta sarađivali međusobno. Dosta muzičara je sviralo u oba bendova a da ne pričamo o zajedničkim koncertima.
Pa jeste, i čak smo jedne godine, pre jedno deset godina kada smo išli za Australiju, Bora nam je bio gost i otpevao dve tri pesme sa nama. Onda posle jedno pet godina kada su oni išli, tada sam ja bio gost njima. Tako da su ti odnosi ok. Od osamdeset četvrte kada sam krenuo sa Instruktorima do sada evo trideseti tri pune godine. I šest godina u Čorbi, tako da ja iduće godine imam četrdeset godina profesionalne karijere. Ali to računam ono od kada sam u Ribljoj Čorbi bio. Mislim, svirao sam i pre toga u nekim malim bendovima ali to je bilo amaterski.
Ako imam tačne informacije, prilično dobro ste se snalazili i za vreme rata. Dosta ste znali putovati u Makedoniju, Sloveniju gde nije bilo ružno…
…i Evropa čitava. Tu smo puno radili, po Nemačkoj, Austriji. Pa, znaš kako, kad je počeo rat onda prvo nije moglo dole da se svira i drugo gde je moglo da se svira, tamo je bio turbo folk. Većina naše publike je otišlo iz zemlje i onda smo mi krenuli za njima.
Večina naše publike je za vreme rata otišlo iz zemlje i onda smo mi krenuli za njima
Bio sam tad klinac ali dobro se sećam da je dosta porodica bilo kod nas u Ostravi. Sa druge strane, primećujem kako danas društvo danas gleda emigrante i vidim kako novine upoređuju kako se Jugoslovenima pomagalo i danas se ljudi plaše svega sa Blizkog Istoka. Ipak smo mi Evropa i imamo vrele odnose zbog putavanja Čeha na more u Hrvatsku i Crnu Goru.
Da, mi smo slične kulture. Mislim, da ne kažem, ipak Hrvatska, Srbija pa čak i Makedonija pripadaju Evropi i ne pripadaju Aziji. Ovo o čemu pričamo je Azija, Egipat, Afrika i to je nešto drugo…
Mladi i klinci
Kako procenjujete današnje okolnosti za rok legende?
U rok muzici imaš vrlo malo bendova, koji sviraju uživo. Moj prijatelj Peca Popović, koji je poznati novinar i moj drug mi je rekao: „Druže, da li si primetio možda, da još uvek u svetu stadione pune oni što drže gitaru u rukama.“ Pogledaj samo The Rolling Stones i šta su radili na Kubi. Stounsi su nam uvek bili uzor. Jer ako su oni mogli pedeset godina, onda ni nama nije teško u trideseti tri. Ovi novi jebiga, oni retko kad mogu to da rade. Mislim, oni više rade ove neke arene…
Festivale…
Da festivale, gde je više bendova i izvođača.
Ja mislim da je to zbog današnje dostupnosti muzike, gde svako prati ono svoje. Ranije je čovek imao par albuma i te albume je jako zavoleo. Deca su jednostavno naviknuta da vole The Beatles i The Rolling Stones zbog roditelja. Zato onda Nije čudo da je Rod Steward doveo tri i po miliona ljudi na Copacabanu u Rio de Janeiro. Inače, imali ste nekad ideju da krenete globalno na engleskom jeziku? Kući jako volimo Gibonnija, koji je pre par godina snimio album na engleskom i napravio turneju sa Mickom Hucknallom iz Simply Red. Cenim da je pokušao, ali kod njega i kod vas je jako bitan tekst koji zna doći do srca.
Mislim da je jako teško, ali da ti kažem šta sam probao. Recimo onu pesmu, koju je obradio onaj Poljak je sad obradio jedan ruski pank bend. Imaju neko englesko ime i nisam ga zapamtio, ali neverovatno je dobra obrada. Tekst je na ruskom, ali je neverovatno dobro preveo. Poslali su mi njihov spot da vidim, da li mi se svidja i ja sam rekao odlično ste napravili i stvarno je dobar spot. Ali rekoh: „Daj da napravimo neku saradnju recimo na ruskom jeziku, i da li bih mogao još neki tekst.“ I poslao sam mu par tekstova da mi to prevede na ruski. Možda bih i to, jer je to isto veliko tržište, znaš. Jer vidim da je prošlo dobro na poljskom. Samo je bitno da imam za određeni jezik dobrog prevodioca. Ali uopšteno je vrlo teško prevesti. Recimo u poeziji je lakše, zato što nisi toliko ograničen tom formom koja mora sa muzikom da se slaže. I ti teško možeš da nadješ reči a da ne promeniš muziku. Ili moraš da promeniš smisao. Tako šta znam, nisam još razmišljao o tome ali možda napravimo nešto, što bi moglo da bude onako… znaš ko ima dobru formu: Manu Chao jebiga. On peva na jedno šest jezika, i iz svakog jezika koristi one reči, koje svi znamo.
Manu Chao je trebao da svira pre neko vreme na Vltavi, isto kao Goran Bregović, Emir Kusturica i Dejan Pejović par godina unazad, ali nije se uspelo organizovat zbog para.
Ko je Pejović?
Dejan Pejović je srbin, većinom autor filmske muzike i sarađivao dosta sa Amerikancima. Ali kad ste spomenuli Rusiju, imam utisak da vam je taj region uvek bio nekako bliži. Uglavnom zbog pesme Tamara, koja počinje komentarom na ruskom i posle isto Ruski Voz. Ipak pravoslavci…
Da, ali ne zbog toga, nego je prosto takva bila situacija. Znači, kada sam radio Tamaru to je bilo moj prvi album Pozitivna geografija. Pa sam imao jednu kao latino američku pesmu Tekila – Gerila, imao sam jednu rusku, imao sam Berlin – Nemačka, imao sam Kosooko – Kina. U Tamari ima inače dosta grešaka, jer ja do tad nikad nisam bio u Rusiji, kad sam je pisao. Tako da ja nju kao čekam ispred teatra Baljšoj a pominje se Neva, koja je u Lenjingradu. Jebiga, bilo mi je zgodno za pesmu. Za Ruski voz sam dobio više inspiracija. Počelo je, kad smo svirali jedne godine na festivalu sa Bijelim Dugmetom. I to je bilo kad su prekinuli koncert, gde je bilo dvesto pedeset hiljada ljudi. To je bio stvarno haos. Jedno posle dve godine su nas zvali u Rusiju, gde je još bio komunizam preko jedine agencije Gost Koncert, koja je sarađivala sa Jugokoncertom u Beogradu. Poslali su nas na turneju od dva meseca u Rusiju, gde smo svirali recimo po dva ili tri koncerta dnevno. To je bila ta neka razmena, jer je tad Rusija bila željna svega i mi nismo tamo bili nepoznat bend. Kad smo znači došli u tadašnji Sovjetski Savez, recimo u Kijev, tamo je bila hala za šest hiljada ljudi. I ja kažem: „Imamo jedan koncert?“ Ovaj kaže ne, svirate tri dana po tri koncerta. Znači tri komada od pet, od sedam i od devet.
Posle koncerta svih izbacili, pa uveli nove ljude?
Pa nove ljude, da. I tad je isto bilo, ono što sam ti rekao za naš prvi put u Češkoj, svi sede! Ali u Rusiji nije smelo da se ustaje sa koncerta, ali ipak je bio jedan interesantan fazon, koji su smislili. Devojka se namontira, ali ne možeš da je vidiš kad sedi. Jedino, što nije bilo zabranjeno je mogučnost da ti donese cvet na binu. E sad oni uopšte ne znaju nas, ko smo mi a ne (smeh), ne, što ne znaju ko smo mi, nego oni kupe kartu unapred i ne znaju, dali će da bude košarka ili hokej ili koncert. Onda vidim, kad počnemo pesmu, da na prvoj pesmi dobijem pet nekih cvetova, pa šta tek na drugoj. U stvari one ustanu da bi prošetale celom salom, da bi je frajeri videli. Posle prvog koncerta smo imali ogromno cveće na bini. Onda dođe babuška, koja tamo radi i njoj kažemo: „Evo vama nazad ovo cveće,“ i ona opet prodaje. Mislim, šta mi da radimo s tim cvećem u hotelu, jebiga. (smeh) Znaš mi vratimo njoj i ona im proda tri puta na dan. Ruski voz je kao pesma uglavno nastala zbog toga, što smo tamo najviše putovali vozom. Nekad po tri dana, zato nisam znao šta da radim, pa sam napisao pesmu.
Rok politika
Ako sad gledam ceo istočni blok, dosta se voleli raditi prerade. Dobar primer su The Beatles i The Clash. Kod nas se to radilo u ogromnim količinama, kada se često menjao i celi tekst stranog originala…
Ja sam možda dva ili tri „kavera“ uradio. To nije puno za tristo, četiristo pesama, ali to baš za neke pesme koje sam voleo. Recimo ovo od The Clash – Should I Stay or Should I Go, to kod njih ima potpuno drugačiji kontekst. Ali ovo je bilo baš vreme gde su svi razmišljali dali da odu iz zemlje ili ne. Uz to mi je to bio dobar rif, koji je fenomenalan i uz taj tekst: „Da li da odem ili ne?“
Uz to dosta politička je bila pesma Pada Vlada. U porodičnoj kolekciji imamo ogromni broj filmova sa teritorije bivše Jugoslavie, i uz to sam napravio češke titlove za film: „Kad Porastem Biću Kengur“ koji smo nekoliko puta puštali za Čehe u Pragu i Ostravi. Jako popularni su kod mojih pritatelja postali Parada i Profesionalac, koji je bio u suštini prvi film, koji sam gledao u Beogradu. Obožavam tu pesmu i da vam kažem iskreno, taj tekst sam koristio, dok sam u Pragu nekoliko godina predavao srpski jezik. I ovu rečenicu „Sneg pada pre Božića“ sam uvek koristio kao primer najvišeg nivoa: „Ljudi, kada naučite da izgovarate „Božić“ kao Bajaga, vi dobijate peticu i možete kući.“
(smeh) Bravo. Jer zna šta? Taj tekst i sve ostale u Profesionalcu je pisao Duško Kovačević. Meni je bilo veliko zadovoljsto da radim s njim, pošto mi je Duško veliki prijatelj i mi smo i komšije. Sa druge strane, bio sam njegov fan pre nego se on doselio kod mene u kraj i postali prijatelji. Ja se ponosim time što smo saradjivali na svim četiri, pet pesama osim pesme Maruška, koja je tradicionalna gipsy pesma. Ipak, bila je potrebna zbog scenarija. Ja sam ponosan na to, što sam napravio muziku i nisam promenio nijedan zarez kod Duška. Konkretno kod Pada Vlada je uzeta tema od jedne stare ruske ciganske pesme. To je prosto neverovatno da sam uspeo da to uklopim, jer mi je rekao da u tom filmu treba da ima originalna muzika. Ali ti ne možeš da napraviš nešto što je, kako da ti kažem, jebiga sad da ima težinu Vltave od Bedřicha Smetane. Pa onda uzmeš tu nešto, pa tamo. I našao sam jednu rusku temu, zaboravio sam kako se zove, ali to je neka ciganska pesma i onda sam uspeo da uklopim sve one njegove: „Pada, pada, pada…šta to pada? Pada,“ mislim to je baš bilo drndanje i on se šoknirao kada sam mu ja to odsvirao i rekao je: „Jebote, jesi li ti pravio to?“ Rekao sam da jesam, ali sam glavnu temu uzeo drugde, da bi mu odgovaralo. Recimo, na početku filma ima instrumental, gde sam snimio sebe kako pevam kros megafon, kao kad vojnici idu u rat na vozu bez teksta i onda sam posle uvalio Pada Vlada. Sa tom pesmom je inače bilo puno dogodovština, iako sam je svirao u Srbiji, samo kada se promovisao film. Onda se dešavalo da su krenuli izbori po tim ex-Yu republikama i uvek me zvala opozicija da ja sviram Pada Vlada. To ja nikad nisam prihvatio jer prosto kažem: „Ja vas volim sve a drugo ja nemam pojma da li je dobra vlast ili opozicija. Hvala lepo, to neću!“ (smeh) Ista slična stvar je bila sa pesmom Zvezda koju mi sviramo, to nije problem, ali jednom mi se desila mnogo smešna situacija, kada smo svirali u Makedoniji u Kočanima. To je jedno manje mesto, koje je poznato po tome da se tamo gaji pirinač. I sad ovi traže Zvezdu, i ja rekao vole ljudi Zvezdu pa mi krenemo svirati i Partizanovci i Zvezdaši iz Kočena se pobiju. Posle došli redari da ih srede i ja pitam posle, da li su ikad bili u Beogradu? Ovaj kaže: „Ne, nikad!“ (smeh) Onda sam ja rekao: „Nemojmo da sviramo to jebiga, da se pobiju ljudi i da ja budem kriv.“ Što se tiče Zvezde, ja sam uvek navijao za Zvezdu i radio sam to, jer je uvek neka generacija pravila po neku navijačku pesmu. Već su bile stare i nije bila nikada kao rok verzija, pa sam je napravio. Prošlo je dobro, jer je bila i u filmu Ona voli Zvezdu. Čak sam i jedno kratko vreme bio u upravi Zvezde. Znaš, danas ima dvanaest ljudi u upravi a recimo ja i još jedan doktor – hirurg mi smo počasni članovi. Nisam se ja bavio prodajom fudbalera i tim, ali kao da bude neko ko voli Zvezdu. To je bilo u vreme kad je bio predsednik kluba Toplica Spasojević. I tad je Zvezda dosta dobro stajala i nije bila u ovolikim dugovima kao sad. Ali brzo sam shvatio da tu nemam nikakav uticaj i da je to glupo, ali nije loše za biografiju. I sad sam naravno navijač i uvek me zovu kad je neka važna utakmica da dodjem ja i moj sin, koji je isto veliki Zvezdaš.
Sećam se, jer smo se prvi put sreli u Anglo Američkoj srednjoj školi na Dedinju, gde sam studirao i Vi ste tamo upisali sina. Da li je uspeo da je završi pre nego što je propala?
Jeste, završio i posle je upisao Fakultet dramskih umetnosti – produkciju i to je diplomirao prošle godine.
Marakana za nas Čehe ima veliki značaj, jer je tamo Panenka dao svoj čuveni gol i mi smo osvojili Evropsko prvenstvo.
Marakana baš ima neku svoju foru.
Ja ću vas zamoliti za potpis ove slike…
Jao da jebote, ovo je deset godina. Ovu jaknu sam nosio pre deset godina. Ne znam gde mi je sad! (smeh)
Ja moju do danas nosim i uvek se šalim da nema bolje marke jer piše: „Hadžić Luciano“. Recite mi, ima li neki support bend večeras?
Ja mislim da ne. Pa, mi svirarmo dva i po sata i nema pauze. Znaš, obično ljudi pitaju da li ima pauze zbog šanka. Ali recimo u Sloveniji, gde baš znaju da cirkaju najluđe od svih: Oni ne piju cele nedelje i onda kad dođe vikend, uf! Recimo ja imam druga Slovenca sa kojim sednem i ja pijem samo moj omiljeni konjak. On pije belo vino i kad kažu da ga nema više, kreće crno. Pak kad nema ni to, ide pivo i oni se odvale! Jedne godine u Sloveniji je moglo da se radi samo da budu dve ture. Znači, sat vremena, pola sata pauza da radi šank po opet sat vremena. I mi navikli i tako da radimo. Jednom jebote mi sedimo pola sata čekamo na drugu turu, siđem dole i kaže ovaj gazda: „Druže, prodao sam sav alkohol. Znaš onaj liker od jaja, liker od mente, nemam više ni vode i vidi njih, oni svi leže. Ja mislim da ne mora drugi deo.“ (Smeh)
